Рекла бин (01)

Рекла бин... Да ми вратиш моје све...
Можда не љубав, то ће те грејати,
Можда не жудњу, то ће те мазити,
Можда не жеђ са којом пила сам те,
Ал можда ипак остало све, па шта буде!

opcija

uz taj bih dodir zaspala...

taj isti koji nam je bio prvi,

ne bih ti znala reći gde,

ali bio je, i urezao se,

u koži, u ćelijama,

u krvi i u kostima,

taj prvi dodir što nas vezao,

mamio i pripitomljavao...

isti kojeg smo osudjivali,

i ja i ti, i posle nešto vremena ga gonili...

uz taj bih dodir volela zaspati...

i utonuti u aršivu svih drugih

dodira što su pratili ga...

i nikad se više odatle ne izvući

osim kada me ti budeš mogao opet dotaći...

ti... davni saputniku...

vratiš mi nadu čak i jednim zarezom,

niti rečju, niti pjesmom, niti dodirom,

i dok se probam pošćenja držati,

ukradeš mi misli i strašću zaprljaš ih...

zatreseš mi srcence samo dok se sjetim,

lišća, grana i grančica, cvrkuta ptica...

i straha da nas neko ne spazi usred onoga

što doživljavali smo kao djeca... tada...

i skreneš me sa puta što odabrah

tako lako... tako bezgrešno... tanano...

bez obećanja, bez ičeg realnog...bez namere...

i čak bez cilja, vjerujem... i ipak uspiješ...

mislim, verujem, sigurno...

potresem se kada me pogledas,
mada ti ne ucinis nista vise od toga.
potresem se i na samu misao,
na greh, na osmeh i dodir ili pak pomisao.
potresem se dok komponujem,
mada nije to nista novo. pisem od ranije.

a topila bih se ja mislim...
kad bi me gledajuci blizio mi se...
i gorela bih, verujem...
kad bi se nasmesio misleci na grehove moje...
pocrvenela bih, sigurno...
kad bi me dotakao dok ti komponujem... joj...

sta uraditi?

da se pitam zasto... bas i ne bih,
jer pitala sam se i pre... uzalud.

da tebe pitam zasto... neznam...
jer pitala sam ja i druge. i cutali su.

da pitam nebo, ili zvezde, ili sunce...
njih opet svi pitaju. sto i ja sad da navalim...

a ja da opet razmislim o tome... bih i nebih...
jer prva me opcija tera na mastu a druga... nazad u realnost...

nemam

... ja nemam snage da sebe prebolim ili cak sebi oprostim...
zato se i krijem iza te nedodirljive ja,
koja je uvijek ziva, uvijek nasmijana i na nogama...
spremna na sve, na pad, na zalet, na kraj il' pocetak...
spremna na sve, bez obzira na ono sto s time ide...
naprkos tome svemu, ja nemam snage da sebe podnesem,
i sebe odbranim, do kraja, do ivice, do vrha moje ambicije i mojih ciljeva...

nešto za kraj...

Odlazim sad,
I ne vraćam se
Niti tebi, niti meni
Odlazim od oboje
Jer jedino tako
Jedino na taj način
Oslobodit ću se
Iz tog zamka tako visokog
Tako čarobnog i tako bolnog
Tako providnog i tako gvozdenog
I jedino tako
Jedino na taj način
oslobodit ću te
Iz tih misli i tih pjesama
Svih tih stihova i sjećanja
Iz tih na stotinu prolivenih suza
Iz te bliske prošlosti
Iz tog prošlog vremena.
A za oproštaj dragi...
Mali poklon tebi...
Poželi, iskreno poželi...
Zažmuri, pravedno zažmuri...
Stisni, strasno usne stisni...
Strpi, strpljivo prste strpi...
Nasmiješi se i zaboravi...
Baš isto kao što i ja to uradih...