daj mi

daj mi prst tvoj,
da imam čega se pridržat'
kada se budem htela zavrteti
oko tvog čarovitog sveta.

i daj mi pramenak tvoj
da imam na što glavu stavit'
kada se umorna budem ispružila
pored dubokih želja tvojih.

i daj mi još samo smešak tvoj
da imam šta sćutati nežno
kada se svetlo bude povlačilo,
kada nas postelja bude mamila tiho.

bojim se

ovaj put se bojim.
da li zato što sam porasla malkice?
ili zato što sam naučila kad i kako boli?
ovaj put se bojim, vjeruj, ja se bojim.

ovaj put me je strah.
moguće da je to zbog godina?
ili je možda to zbog proteklih par mjeseca?
ovaj put me je strah, mili, strašno me je strah.

ovaj put se plašim.
stati ispred zenica tvojih, tako vredna tvog pogleda.
tako senzualna, na štiklama popeta, tako žena.
ovaj put se plašim biti ja, strogo se plašim.

oprosti

oprosti zbog susreta
mojih zenica sa tvojim

i zbog bezgresnog spoja
mojih zelja sa tvojim

i zbog nedozivljenih emocija
mojih i tvojih

i zbog nemirnosti mog duha
uz samo prisustvo tvojeg

oprosti davni saputniku
sto sam ti poremetila svakodnevnicu

od poznatih...

Toliko je bilo u životu stvari kojih smo se bojali. A nije trebalo. Trebalo je živeti.

(Ivo Andrić)

večernji putopis

večeras sam do kuće došetala... pešice...
bosa, niježnih i golih stopala...
ali ne cijelih 11 kilometara
vec samo nekih 777 metara.

prvih 111 metara navikavala sam se
osjećaju hodanju... bosa, baš kao dijete...
i golickanju, jer već odavno se nisam
u stopala golickala još od rastanka našeg...

sledećih 111 metara sam smarala
misli svoje, kovrdjave po malo a
po malo ne i slagala ih u kutijice koje
su se rasturale na svakih 3 metara...

u trećih 111 metara sam surfovala
na ogromnim talasima sjećanja...
kao početnica... a još sam se trebala
boriti i protiv par suza... tako vrućih suza...

u četvrtih 111 metara... ne sjećam se...
ma da, sušila sam se... osmehom...
inače se kaže da je smejanje terapija...
eto, 111 metara bejah u terapiji i ja...

u narednih 111 metara sam se divila zgradama
koje tako ponosno stoje tu ispred i pored i
iza tebe čak... i jedino to rade po cijeli dan
a opet su ponosne i ne moraju se žuriti na tramvaj...

u pretposlednjih 111 metara... eh sad...
izmaštaću ću nešto... odšetala sam do...
do Singapura da kažem laku noć... ili pak...
dobro jutro, ili pak... ništa... nekome jako dragom...

i stigosmo do zanjih 111 metara... gde sam
tužno ali istinito shvatila da su mi stopala...
prljava... te sam se onda pozabavila tražeći
ključeve po mojoj dubokoj tašni... koja je uvek duboka...

i evo me ovde... pred ekranom od nešto više
od 11 incha... koji istrpi svake večeri šutljivo
moj pogled... koji te traži... i koji čarovito
i naivno se nada i ove večeri malome comment-u na strani...

par misli jedne kasne noći

ovo sigurno znaš:
da bih ti voljela osjetiti glas,
da bih ti voljela čuti pogled,
da bih ti voljela vidjeti korak,
da bih ti voljela šapnuti uz vrat...

dok ovo vjerojatno osjećaš...
kako mi glas drhti dok te u sjećanju tražim,
kako mi oči trepću kada se tvojih dodira sjetim,
kako mi se kosa kovrdža kada te na sebe osjetim,
kako mi se srce ubrza na samu misao usana tvojih...


a ovo si, vjerujem, primjetio...
kako se znam istopiti na samo jedan pogled,
kako se znam oznojiti na samo jedan dodir,
kako se znam izgubiti u jedan jedini poljubac,
kako se znam skliznuti uz samo jedan osjećaj...

kad bih...

kad bih znala kako
najlakše proći 20 dana...
20 dugih dana sa 20 noći...
20 teških noći sa po 12 sati...
12 sati u danu, 12 sati u noći...
sa po 60 minuta u svakom satu...
i po 60 sekundi u svakom minutu...
i tvojom slikom u svakoj sekundi...
kad bih samo znala kako...
kako izdržati svaku tu sekundu
puna tebe i opet bez tebe...
i svaku tu minutu...
puna tvog osećaja i opet bez tebe
i svaki taj sat...
pun tvog duha i opet bez tebe
i svaki taj dan
prepun tvojih pogleda i opet bez tebe
i svaku tu noc
puna tvojih dodira i opet bez tebe...
kad bih samo znala...
ne bih ovako duboko spavala...
ni ovako daleko gledala...
niti tako duboko...
niti tako tajno osjećala...
niti bih se ovako prazna a opet sa tobom osjećala...

... nesto veselo... vic: najbrže na svetu šta je?

Sede u kupeu voza biolog, fizičar, filozof i seljak i razgovaraju o tome šta je najbrže na svetu...
Biolog:
- "Najbrži je treptaj oka. To se desi a da niko i ne zna da se desilo."
Fizičar:
- "Najbrža je svetlost. Kad pritisnete prekidač, ona do vas stiže brzinom 300,000 km/s, nema veće brzine u prirodi."
Filozof:
- "Najbrža je misao. Njom u trenutku možeš stići bilo gde na svetu."
Seljak:
- "Pa, kad sam vas učene ljude saslušao, shvatio sam da je
najbrža stvar na svetu proliv. Kad te stigne, pre nego sto si trepnuo okom, upalio svetlo ili bilo šta pomislio, već si se usrao."

o meni (mardi 24 novembre 2009)

ja nisam mlada,
niti nezrela niti dete...
jedino onda kada to hoću.
i onda kada tvoj pogled to zatraži.
i čak i kada me na slici ugledaš...
ili dok me na jastuku maziš...
i nikad više.
onda sam ja...
prava zrela osoba. žena.
ili bar tako izgledam drugima,
majci, društvu i tebi,
dok me u poslovnom odelu gledaš.
i onda... nastane ćutanje.
jer nema više svetla
koje bi mi izrazilo oči.
niti muzike koja bi me podstakla na ples.
niti zraka koji bi mi zagolickao smeh.
ostaje samo jastuk...
koji podseća na maženje
što, čudno zvuči,
ali podseća na mene...

Odgovor na... "Sta ako? - Van Gogh" (13 avgust 2007)

a šta ako ne?
šta ako nije moglo...
a opet jeste.
i dan se isto tako
svojom ljepotom budi
dok lice što liči na tužno
koje u stvari nije...
ćeka razmatrajući
sve ove trenutke
što stvaraju red u tvojoj glavi...

i opet, kažem, ipak je teško
sve ovo uzeti, i šta...
ako mi ipak šapneš nešto
nešto od reči koje me...
podsete na... na tebe
ili na mene, ili na tebe...
ili na prošlost koja bila je
i koja se vratit neće...
možda se ipak nadjemo tu...
u snu, ili van njega,
možda čak i u obećanom kafiću.

svo vreme ovog sveta je ipak naše
i dlanovi dok se spajaju
ovako sa daljine...
i dok se na papiru stvaraju šare
sa kojima ćemo se uvijek tješiti
šapni mi ipak sad...
neke reči koje nikad nisam ja
čula prije. da me probude i podsete...
na one reči koje si htio prije
šapnuti mi... a ipak nisi.

"la gratitude"

zahvaljujem Svemiru što mi te je poklonio,
što mi je dozvolio otkriti te, vidjeti i dotaći.

zahvaljujem Suncu što mi te je osvjetlilo,
i time mi dozvolilo vidjeti te sjajnog, kakav jesi.

zahvaljujem Zvjezdama što su nam svetlucale
u noći kad smo se spoznali te su nam misli spojile.

zahvaljujem Vjetru što nam se igrao po kosi
znam da je to on koji me naneo ka željama tvojim.

zahvaljujem Roditeljima tvojim i Braći tvojoj
jer si zahvaljujući njima takav, nježan, dobar i lijep.

i zahvaljujem Tebi, Lijepi Moj, Tebi,
jer si me zapazio, iznenadio i zavolio! zahvaljujem!

dilema

pitam se... hoću li ti faliti večeras...
dok se budeš prisećivao onog vica... i buldozera...?

pitam se... hoćeš li me dodirnut' noćas...
u snu, il' na javi... kako god, na trenutak...?

pitam se... hoćeš li mi šapnuti večeras...
da li prstima ili usnama, da sam ti još uvijek lijepa...?

pitam se... hoću li te čuti noćas...
dal' kroz telefon ili kroz vjetar što mi u lice duva...?

brigo moja...

čuješ li mi oči što te dozivaju
i usne mi žedne što te uzastopno zamišljaju?

osluškuješ li mi snove što te kradu
ili pak želje mi šarene što ti neguju nadu?

osjećaš li mi pjesmu tebi na poklon
i nacrtana osjećanja na ovom zidu bjelom?

šalješ li mi još uvijek poljupce tajno...
kao... kad vlak je kretao... a ti ostajao...?

na povratku

još uvijek čujem lišće
što se je bunilo zbog buke
naših strasnih želja... i dodira...

još uvijek sjećam se zemlje
koja nas je dobrovoljno ugostila
bez pitanja... bez sumnje i bez smetnje...

i i dalje pamtim vjetar
koji je spajao mašte naše,
a potom dodire i poljupce, opet i opet...

i još uvijek žalim to lišće
što se je borilo sa našim odećem
pa našim obućem... kajišem mojim i šta već...

i ocrtavam usnama melodiju...
jer oko mene ipak ima ljudi...
onu poslednju... uzmi me... poput...

o tremi

recimo... da sam, eto, jučer imala tremu...

ne prije polaska, iako mi je bilo teško
odlučiti se šta ću nositi i kako,

ni tokom spremanja iako je to dugo trajalo
jer se je obući i presvući par puta trebalo...

ni kad sam se uz stepenice saplela žureći
sa strahom da vlak od 11 i 45 će bez mene poći...

ali kad sam te osjetila hladnog,
na sam početak našeg susrjeta,
dok sjedela sam ćutljivo na desnoj strani
i promjenila položaj bezbroj puta,
dok usne moje su te bile žedne... i gladne
tvojih ruku i dodira, a ćutalo se...

tada me je bilo strah... a slagala sam te...

šuteći sam ti odgovorila da me nije,
niti strah niti šta god, i da vjerujem...

i tu sam ti istinito pričala... i vjerovala
sam... u ono što si vidio i osjetio potom...

i vjerujem još uvijek... a vidjet ćeš...
možda sad a možda narednih dana... ili kroz mjesec...

jer... kažu neki... zaljubljeni...
da divno je biti nekome nešto...
i divno je voljeti jer ćeš tako
i ti biti oživljen i bit' ćeš voljen...
a divno je biti nekome nešto, ili pak sve...
jer život umije bit' tako sladak i lijep... udvoje...

nema te

nema te... a ja ne smijem na spavanje
ne bi li telefon zazvonio a da ga ja ne budem čula

još uvijek nema te... i dok ponoć je već davno prošla
moje srce još odzvonjava kao zvono londosko... 12 časova...

i dok tako nema te... moje oči te traže po mislima
ne bi li opipali koji smješak, makar on i lagan

i eto tako nema te... a ja ne mogu slagati da nisam sama
iako me ništa ne sprečava. ništa me ni ne tera...

i tako... dok nema te... meni tišina dosađuje
a ja se nadam... dosađivati bar na kratko tvojim mislima

nema te... sad je to više nego očigledno
tužno, bolno, za ne istrpeti... nema te... eto... tek tako...

pred spavanje

razmišljam...
zašto je to peškir, jedan običan peškir,
mada je on dovezen iz te daleke amerike,
i mada je on istkan od izuzetne bež svile,
zašto je to peškir... taj u kome se ja uveče zamotam?

i razmišljam...
zašto je to ekran ugašenog kompjutera,
iako tako dostojan, iako tako drag meni,
iako mi on dođe najbolji prijatelj, zašto
je to taj ekran u kome se ja polu-naga ogledavam?

i tako ja razmišljam... nevino razmišljam...

kompromis

nije problem u tome što je nebo plavo
već u tome što je tako visoko,
i tako slobodno da sam ja tu nešto izuzetno malo.

nije mi problem što su zvijezde malecke,
već u tome da su tako blještave i tako
množne da se moje oči među njima izgube.

nije mi problem što je sunce blještavo
već u tom što je žuto i što ono sve grije
da je moja toplota nevidljiva zapravo.

nije mi problem što je voda osvežavajuča
već u tome što teče i troši dodirom kamenje
dok moji dodiri tu prestaju značiti išta.

i nije mi problem što je priroda svuda,
mada je ti voliš i osjećaš i nosiš u dahu,
jer zaslužujući njoj sam pristup ka tebi dobila.

priča o jednom bekstvu

Ako bih se trebala opisati iz dvije riječi... neznam da li bih uspjela. Ali iz tri riječi... rekla bih da sam ja "dijete bekstva i borbe". I kako li to ide skupa? Ide... kada su na različitim poljima upotrebljena.

Sjećam se jednog od svojih bekstva. U stvari se ja sjećam većinom njih, a bilo ih je podosta onih značajnih.
U ovom bekstvu... ja sam bila ta koja je podstakla na bježanje. Koga? Mamu i brata. Od koga? Od puno toga... od ljudi, od rada, možda čak previše rada, od bola i patnje, od moga očuha i tako... imalo je od čega da se "beži".
Kako sam ja uspjela naterati svoju mamu na to? Jednostavno... čak isuviše jednostavno. Bilo je dovoljno da budem iskrena, toliko iskrena da su mi na kraju jednog ljetnjeg i napornog radnog dana par suza pošle uz blijedo lice puno prašine... Suze se nisu lako zaustavile. Neznam zbog čega... Na kraju krajeva taj rad i napor su bili dio naše svakodnevnice.
Tako su suze tekle još niže i počele se spuštati niz moju tadašnju crvenu haljinu. Valjda mi je od tada ostala navika da plačem kad god sam obučena u ikakvu crvenu haljinu. Plačem ja i u drugim haljinama, ali u crvenim je to obavezno. Ma pričaću vam...
Sve u svemu, našli smo se u šumi, nakon nekih dobrih desetak kilometara pešaćenja, ja, mama,brat i naš prtljag. Išli smo ka slobodi! E sad kako je ko viđao tu slobodu... To su već neke totalno druge priče...
Vjerjatno da kad bi taj put do slobode bio dobro definisan i lako dostupan ova priča ne bi ni postojala.

I nađosmo se u šumu. Tu smo proveli nekih dobrih par sati. Nismo imali satove da bi to dobro mjerili. Niti lampu da bi išta vidjeli na putu. Zato smo vjerojatno i stigli u tu šumu. Nismo imali ni čarapa... ali smo imali kupaćih kostima, jedino smo to, ja i brat, spakovali u naše torbe... Valjda nam je to bio znak "slobode".
I i dalje smo bili u šumi... dal je to sad bilo na sred šume, ili pak malo na stranu... ko će ga znati. Poenta je da smo se oko istog žbunja vrtjeli dobrih tri puta u toku tih oko tri sata, bez zastajanja... valjda nam se nije dalo da se izvučemo tek tako, pa smo se uvijek vraćali na isto mjesto.
Tog momenta se najbolje sjećam... prolazi meni kroz šašavu glavicu ideja... kažem ja mami da ja vidim jedno svjetlo, i pokažem joj to svjetlo... Dolazilo je iz daljine, i sa neke višlje tačke. Vjerojatno je to bio mjesec. Ja sam ipak vjerovala da je to bila neka ulična sijalica. I valjda zahvaljujući mom matematičkom duhu... predložim mami da se mi držimo prave linije, i da pođemo ka tom svjetlu. Žbunje se je najviše bunilo mom predlogu, jer smo ga dosta uznemiravali... svi ostali su se lako složili i pratili me. Na kraju ćete se složiti da i nije tako loše pratiti moje ideje... u principu se ne prevarim često. Ali o tom potom.
Prateći tu svetiljku i ideju istovremeno, svaki od nas je smarao svoj mozak na svoj posjeban način. Inače se ja vučem iz takve porodice gdje se svaki članak zna smoriti sam i čak i bez razloga. Znači smarali smo se fizički i psihički u istom mahu. Što bi u danjašnje vrijeme rekli: 2 u 1. Mada se u relativnom životu upotrebljava više 1 u više... samo to je tema... za neko drugo veče.
"Šetajući" kroz šumu i žbunje... ja sam se zamišljala već u vozu. U stvari ne, nisam se ja zamišljala kako sedim u kupeu i mašem iz sveg srca svemu što vidim, radujući se da to napuštam... Već sam zamišljala osećaj koji ću imati pri tom trenutku... Budući u vozu, mahući raznim njivama, kućama, putevima, drveću, bićima, u principu mrtvim bićima i eventualno onima što neznaju previše komunicirati sa ljudskim bićima. Jer ako mašeš ljudima... smatraće te malkice otkinutim.
I tako zamišljajući sebe u toj situaciji i pod tim osjećanjem koje je teško opisati... voz se kretao...
Taj osećaj za slobodom je uvijek drugačiji. I uvijek nosi sa sobom neko očekivanje. Ali nije nikada uobražen. Taj osjećaj, bar kako ja gledam, taj osjećaj je blage prirode. Ako ga pustiš radovati se... bit će sretan. Ako ga ne pustiš... sačekaće... i bit će ipak sretan, ma kada god to bilo.

Priča se završava pozitivno, delimično. Mi smo dovjeli to bekstvo kraju. Stigli smo u Rumuniju, i tu sam ja počela ljubiti mrtvu prirodu i okolinu... zemlju, vjetar, zgrade, kamenje... grlila sam i ljubila sve što mi se pokazivalo pred očima mojim maleckim... Jedan od mojih snova se ostvarivao. Jedna od mojih sloboda je bila predamnom... jedna... U to vrijeme nisam znala da će postojate i neke druge. Mislila sam da mi je jedino to bilo potrebno da bih bila sretna.
Onda sam se trebala snaći u toj slobodi. A to nikada nije lako. Jer kada imaš utisak da ti se može sve... tada je najopasnije. Tada najlakše možeš skrenuti...
Nismo imali prilike da se to desi jer nam se očuh pridružio dosta brzo nakon našeg dolaska i nekako je ubjedio našu mamu da... da se vratimo onome od čega smo pobegli. Ni to nije bilo loše... jer smo kroz par godina ponovo pobjegli. Ovaj put... skroz uvjereni da se treba i ostati tu gdje smo stigli... ali... to je opet neka druga priča.

Čega se najviše sjećam je osećaja krivice. Nakon ove pustolovine očuh me je smatrao izdajicom. S neke strane je to bilo dobro, jer se je bojao mene. Sa neke druge... šta ja znam, nije me više puštao u garažu da popravljam sa njim traktore, niti mi je lako dozvolio voziti traktor. Pokušavao je svakom klijentu da me "uvali" za snajku... dok bih ja na samu pomisao pocrvenjela, prosula bar 3 od 5 kava pri nošenju i onda se strčala u štalu gdje bih sebi našla šta raditi... tu sam ja ćaskala sa mojim domaćim ljubimcima.
Krivicu sam osjećala prema svojoj majci. Jer sam je stavila u situaciju vrlo nezgodnu. Pošto je nju bilo žao moje patnje i budući uvjerena mojim suzama... donjela je odluku da bježimo. Kasnije sam shvatila da je ona to cjenila i da je u stvari to i čekala... znak. Sa neke druge strane... pitam se da mi možda ne bi bilo bolje da nismo bježali. Sad bih vjerojatno bila i udata, i s par djece i mnoštvo ljubimaca... ali onda ne bi bilo ni ove priče...

želim... od tebe

da mi daš priliku da te nasmijem,
u istom danu, bar jednom na doručku,
jedno triput na ručku,
i na večeri par puta ako se smije.

da me pustiš ući u tvoje želje,
da prodrem i da se slijem u njima,
da ti prodrem u miris, da postanem ti sjenka,
oko tebe kao zlatna prašina.

da me prihvatiš, shvatiš i želiš,
ne kao prvog dana, već kako to osjećaš,
da na tvoj vrlo normalni način
daš mi do znanja ko ti dođem ja.

da postaneš mi dijeo duha,
dijeo kose i nestašnih mi pogleda,
dijeo mojih dodira i ukusa,
dijeo svega... svega što ti se prihvata.

da me pustiš roditi ti djecu,
čitati im bajke i ljuljati ih,
i da me pustiš grditi ih blago
kada te budu iz čitanja uznemiravali.

da svaki put kad me se zažudiš,
a da me pri tom nema u blizini,
sjetiš se čarobne energije
što uz ove stihove ja sijem.

da mi budeš najbolji prijatelj,
bez stida, bez ustručavanja,
bez umora i bez pretvaranja,
da budeš čisto ti, veličanstven kao što jesi.

i da mi dozvoliš voljeti sve...
što je tvoje već, što ti pripada,
što te opisuje i izražava,
sve to što imaš i što drago ti je.

... (tri tačke)

odustajem...
od dogovora, kakav god da je to dogovor bio...
poništavam...
ideju da sam jaka, ako je to ikako i rečeno...
vraćam se...
svojim starim navikama, tebi i onom što nas vezuje...
predajem se...
osećanjima, kakav god bio tok događaja sledećih...

priznajem...
da sam bez tebe ništa, prazna, bleda i slaba...
pokušavam...
se iskupiti ovim tri tačkama, jer druge nade nemam...
obećavam...
da se više ne suprotim osećanjima, ka čemu god me ona vodila...
pozivam...
tebe i samo tebe da me nazoveš... dodir tvog glasa mi je strašno potreban...

o jednoj knjizi...

http://knjigaintimnihmejlova.com/odlomak.html

...na sredini trećeg odlomka zagušila sam se suza... knjiga mora da je veličantsvena...

priznanje

ja znam da se ne umijem smijati
svim tvojim šalama... ali se bar znam smijati...
znam i da ne umijem ti odgovoriti
na sva pitanja... ali znam odgovoriti...
ja znam da ne umijem biti pristojna
u svim situacijama... ali znam biti...
ja znam da ne umijem ljubiti
na sva poznata načina... ali znam ljubiti...
i da ne mogu i ne umijem
bilo koga zavoljeti... ali znam voljeti...
ja isto tako znam da...
ne umijem pasti u nesvest... ali znam pasti...
u tvoje naručje, na tvoja koljena,
na tvoje rame, nad tvojim mislima...

upozorenje

ma ne obaziri se ti na moje

lagano užurbano srce...

jer ono zna ubrzati se na sam prizor

prostranih polja što liče

na neka druga... davna polja,

i na sam pogled prema

prostranom vinogradu što liči

na neki isti... u nekom drugom vrjemenu,

i čak na samu "Un kilo" pjesmu

što liči na istu tu... slušajući je u

drugom momentu na nekom drugom

ili davnijem mjestu...

napustit ću...

napustit ću detinjstvo kada ne bude više bilo

oko mene ni igračaka, ni djece, ni mašte.

napustit ću želje kada se bude zakleo cijeli svijet

da više neće ni željet, ni poželjet niti šta god zaželjet.

napustit ću sanjarenje kada se u stvarnost ili na javi

svi moji snovi budu legalno i doživotno presjelili.

napustit ću pisanje samo i samo ako mi neko

ili nešto drugo bude više zapalo za oko.

napustit ću ja i tebe, ali samo i samo kada

tvoje ruke i tvoje oči i tvoja misao se budu složile oko toga.

o tuzi

često se kaže da je gorka, teška,

strahovita, suza puna...

pesimisti bi rekli da je mračna,

opet teška, duga i duboka...

pijanice bi je pak iskoristili...

dođe im razlog da bi što više natočili...

dok će je pjesnici često nazivati osećanjem

kada si sposoban da od sveta odustaneš...

optimisti je ipak vidje svjetlije...

kao kraj bolova, bijesa i patnje...

ja joj se radujem kada me snađe...

jer kroz nju i moja patnja prođe...

"mio medicina"

da li se sjećaš onog zagrljaja... neznam više dal je to bio prvi ili treći... ma čisto onaj kada si me željama vukao ka sebi da sam ti čak i kucanje srca osećala... e taj... taj bi mi sada trebao zagrljaj... a jel se sjećaš onoga poljupca...znam... znam da ih je bilo... pa bilo... ali znaš, znaš onaj gdje si mi nježno... sasvim tanano najavljivao... pa navaljivao... taj... jedino taj bi me poljubac sada smiriti mogao... i kada si mi uz vrat šaputao... tačno... i toga je bilo više nego bezbroj puta... nego onaj put... e taj... što ti sad uz misli šeta... kad mi je koža drhtala i na samu pomisao... e takvo bi me šaputanje na samo tren pobjedilo...

oare-ți aduci aminte de-acea-mbrățișare... nu... nu mai știu daca era prima sau a treia... era aceea când prin dorință mă trăgeai spre tine încât bătaia inimii eu ți-o simțeam... o astffel... o astfel de îmbrățișare-aș vrea acum... dar oare îți aduci aminte de-acel sărut... știu... știu că au fost... și-au tot fost... multuțe... dar știi, acela... când foarte tandru... și foarte dulce m-anunțai... ș-apoi „săreai”... da, cu un acelaș sărut m-ai putea liniștii acum... și când îmi șopteai lin pe gât... exact... și astfel de momente au tot fost... dar știi... acea dată... la care te gândești acum când pielea-mi tresărea la simplul gând... astfel de șoapte... doar ele m-ar putea învinge...

intervju

- reci... šta tebi dodje san?

- da svaka druga osoba što čita...

bar jednu od ovih pjesama... se uzdrma...

- a šta ti onda dođe java?

- java mi dođe da ja uspijem...

doživjeti od onog što budem napisala bar pola...

- šta podrazumevaš pod strašću?

- ... to ti dođe kao kada se žuta i tamno plava

traže... da bi na kraju stopile se u zelenu...

- i šta li dođe osećaj po tvome?

- nešto ili pak trenutak kada ti bez obaziranja

pažnja... skroz na stranu, strogo lijevo... skrene

- a ti? šta li ti u svem ovome dođeš?

- ja dođem... slikarica malih snova, ali željna jave...

što lako mogu ličiti na boju što zna skretat' na razne strane...

Priča o Maštici

dok se Jutro budilo i Zora otkrivala

Maštica se još uvek kovrtala pod Svilom,

onom što ju je svu Noć pokrivala.

Želja... najuobraženija od svih prijateljica

Mašticinih se još pred doručkom nakačila

njenim kikama... i bezobrazno se ljuljala...

dobacivala je s vrijemena na vrijeme po koju

sasvim sitnu Misao... i time pokušavala

svim silama uznemiravati je tokom spremanja...

tako su se redom iskovrtale po Mašticinoj kosi

Misao o nedavnom Susretu, potom Misao o

nedavnom Čekanju, potom Misao... o... uf... ma svašta nešto...

i onda... dok je Maštica češljajući se pokušavala

da se otarasi što prije svih tih slatkih Misli...

stvori se Čas da se pođe... a nije spremna bila...

Misao o nedavnom Susretu se nije dala skidati,

niti isčupati, niti ikako se je na silu otarasiti...

već je Maštica trebala nju ubjediti...

i onda... kad nikakvo Ubjedjenje nije moglo

šta god rješiti... rješila je lukavo Maštica...

te je na Put pošla.... uz Misao nedavnog Susreta!

obrazloženje

ja nisam ljubavnica savršena,

niti sam kao žena potpuno zrela,

nit imam stav koji će nekoga zalediti

nit imam prirodu za naručivati...

ja ne umem peglati kosu svakog dana

niti se šminkati pre svakoga izlaska

niti se smješiti kad god da mora

niti te obasipati komplimentima...

ja sam ti tako jednostavna, zelenkasta,

neodrasla, maštovita, zamrešena,

što trepće na svaki zadrhtaj dok te gleda

i što se prepire sama sa sobom da li da se preda.

tog dana

stavit ću na sebe najblaži smijeh

što u ormaru budem našla

i pogled najblaži što mi pri ruci

bude bio i želju najžešću

... o tome ti još nisi snio...

kosu ću nakačiti maštom

najmaštovitijom što imam

nokte ću nalakovat pjesmom

dubokih i dodirljivih nota dok

prisust moja bit će kao pahuljica nježna...

borbjenu ženu ostavit ću kući

dok onu sa vrlinama ću strpati u tašnu

strahovitu ću poslati na odmor

a pesnikinju... upoznat ću je sa tobom

ak mi obećaš... jedino ak mi obećaš...

da istog dana na tome istom mjestu

stajat će nježno ispred pupila mojih

portret što nedavno upoznah...

i mazit će me očima i šiškama

baš kao nekada... pre tjedan dana...

Luka Nizetic - Ponekad Pozelim

ja poželim čak i manje... čisto taj ples...

volim te...

volim te boje koje me nasmiju,

i te ljude koji me razvedre,

i te majke što se s djecom igraju,

i te učitelje što se sa tobom zabave,

i te ideje što ti kroz um kruže,

i te prste tvoje što šapuću sve bliže i bliže...

volim te trenutke kad ne budem sama,

i te dane kada se ne spušta tama,

i te priče što nikome ne dosade,

i te viceve što se lako pamte,

i te godine što su svima slatke,

i te tetke ćutljive, što su jako retke...

volim te noći kada vrijeme stane,

i te uzdahe što se tiho provlače,

i te poglede što znaju da zrače,

i te pramenove što se na te kače,

i te kockice što ih neko slaže,

i te strasti tvoje što me k tebi privlače...

život

... je lep kada ga imaš,

kada ga voliš, kada ga deliš,

kada ga ne žališ, kada ga braniš,

kada ga se prisetiš s vremena na vrijeme

i kada ga herojski ispratiš... do zadnje dileme.

... je zamoran kada o njemu motriš,

kada ga proučavaš, kada ga obrazložavaš,

kada ga prebacuješ, iz dana u dan,

iz papira u papir kao iz tanjira u tanjir...

kao iz zatvora u zatvor, i tako iz kruga u čvor.

... je zabavan kada ga smatraš zabavnim,

kada ga obojiš zelenim, kada ga nacrtaš žutim,

kada ga opišeš roznim, kada ga opipaš narandžastim,

kada ga izvaljaš crvenim i kada ga uzdižeš plavim

umom,penkalom, prstom, flasterom, utiskom....

manjak inspiracije

nekada... brojala sam zvezde dok sada

brojim trepavice tvoje da bih se umorila...

nekada sam priče čitala u bezbroj dok sada

bacam se u san samo da bih o tebi snivala...

nekada sam se pred zorom budila voljom

dok sada... budila bih se samo sa tobom...

nekada znala sam šutati u beskraj dok sad

jedino bi mi tvoje usne mogle skratiti dah.

opravdanje

ja pišem...

kao što Cvjet miriše

da se ne bi uvenuo

kao što Sunce sija

da se ne bi ohladilo

kao što Vrijeme prolazi

da se ne bi zaustavilo

kao što Rijeka teče

da ne bi presušila

kao što pada Veče

da bih se ja tebe sjetila...

na ispitu

dok izvlačim pitanjce misli mi lete,

brzo lete i za par trena grle te i ljube,

kaču se čvrsto i oslanjaju na te...

uz bujnu nadu da mi pitanjce...

što izvlačim bude po želji i po volji...

i da to budeš ti što mi svetliš, što mi pratiš

što me ohrabruješ i sreću donosiš.

dok sjedam na tu jednostavno drvenu stolicu

i čitam... pogled mi leti pravo na prozor...

kroz prozor... van prozora... daleko vani...

i opipavajuči slova... prizivam boje,

prizivam Sunce, prizivam tebe... i opet

nadam se kao dijete... što jesam,

nadam se lakome i kraju... što bržem kraju.

i dok niz stjepenice lagano silazim...

osjećam kao kuglu vatre... tople vatre...

što se niz ljedja spušta... na samo tren...

tebe u mojim mislima... u mojoj kosi, u očima

i prizivam nadu ovaj put, milu nadu

da to ne bude samo mašta, da to ne stane,

da to traje... sve dok ja budem bila štošta tvoje!

pitam te

da li i ti smišljaš kao i ja...

dok trepavice ti se kao...

kao laseri tiho upućuju ka...

ka mojim ružičasto vrelim usnama...?

da li i ti prikrivajući tiho

smišljaš kako smišljavati i...

i kako ćeš na... naj naj način

ljubavnu klopku postaviti?

da li... reci mi samo da li..

i ti... samo mi reci... da li i ti

dok umorno se ispružuješ...

u zgodan kauč... samo reci...

da li se onda prisjećuješ one...

ne baš široke... više klupe nego kauča,

na kojem... na kojem se ja...

opustiti nisam smjela...?

i onda reci... kada se svega...

ili bar pola toga prisjetiš...

da li ćeš to nazvati prigušenom

strašću u mašti ko i drugi ili pak... ?

ili pak onim što osjećaš,

onim što pamtiš... onim čemu se...

čemu se tako detinjasto nadaš...

ima li smisla nazivati to ikako?

dok ti tu nisi

ja živim i dalje...

da li da bih se vratila

da li da bih se povratila

da li da bih se pronašla

da li da bih se izgubila

već jednom malo ozbiljnije

ne tek tako... na par koraka.

i i dalje maštam...

da li o čarovitom gradu

da li o čarovitim brdićima

da li o čarovitim šiškama

da li o čarovitim trenucima

da li tek tako o čarobnjacima

dok jedan si od njih baš ti.

i i dalje sam budna...

da li zbog utiska

da li zbog izbora

da li zbog mogućnosti

da li zbog karaktera

svog detinjastog, i bit ću sve dok...

dok ne osetim tvoj dah nanovo.

od samo malo crnog bujnog vina

od samo jednog decilitra

bujnog crnog vina

ja ne samo da nisam jednu

noć prespavala... već

cijeli tjedan... moje se okice

sklapaju jedino sa tobom

u mislima dok mi se duša

uspavljuje jedino pred zorom.

od samo pola boce

crnog bujnog vina

ja ne samo da sam ti

ispričala pedesetak viceva

u nizu, bez zastoja... već

i sedamdeset posto svoga

zivota, što od prošlosti,

što od sadašnjosti i što

od budućnosti... i imala bih

ja šta još pričati da nas

nisu sprečile par okolnosti.

od samo desetak gutljaja

bujnog crnog vina

ja ne samo da...

ne samo da sam ti se predala... već

već sam dio tvoje kože,

i tvoje kose, i tvojih misli

i tvojih ruku i tebe cijelog...

... dio sam tebe ja postala.

ako želiš...

... da se igraš...

verojatno je najvažnije da nadješ saučesnika

koji će pristati, koji će isto voljeti,

koji će te pratiti i koji će te preduhitriti

s vrijemena na vrijeme...

... da se smiriš...

verojatno ti je važno da se odlučiš,

da nadjes to mjesto, da nadjes momenat,

da se razjasniš sa svojim obavezama

sa svojim čežnjama i strahovima...

skoro uvijek...

... da budeš srećan...

najverojatnije je da ti je potrebno...

ili pak veoma je važno da se odlučiš...

ili pak moguće je da... je ključ...

u tome da sebe zavoliš... i pristaš

na svoju sopstvenu igru, i smiriš

unutrašnje vukove i nemire

postrojiš... i uvedeš ih u kolo...

i... bit ćeš srećan, ja bar vjerujem!

iz voza

hajde mi reci zašto ti oči tako trepću,

i zašto se miris tvoj oko mene vrti.

zašto ti šiške kovrdjave oslikuju želju

i zašto uprkos... znaku na tvojoj ruci

ja te još uvek valjam po mislima... dubokim...

zašto ti pamtim korake... i snove

koje si mi čarovito ispričao na kratko

i zašto, samo zašto te ne mogu skinuti

sa sebe, već i kada se svlačim ti si mi tako

tako blizu... a tako daleko... zapravo.

onda se priupitam ko u stvari upravlja

i ko to slaže bez umora kockice...

kao što smo ti... i ja... tako malecka ja.

a tako visok ti. tako providni mi.

i ipak tako obučeni... nevjerojatno... mi...

kako moze nastati cvor

cudno je, veoma cudno

kako par slika

uz malo vise pogleda

uz mnostvo ljudi

i sijavitog sunca...

stvore ti cvor

u malecnom stomaku.

jedno obicno vece

jedno obicno vece. eto takvo je vecerasnje vece.

vracam se sa posla... nakon sto izvedem Mimi i Aby na setanje... ispruzim se na mekanom kaucu... upalim televizor... potrazim omiljenu seriju... i tako... eto tako tece jedno obicno vece...

a onda... da to ne bi licilo na sve ostale veceri koje mozda jesam a mozda i nisam provela u istom ili razlicitom stilu... par misli mi dolaze u goste.

nije mi prvi put da se upitam kako se stize ili postize jedno ili drugo...

ali mi je prvi put da se zapitujem da li se to desava i drugima.

da li se to desava i drugima da ono sto zamisle... i pozele u dubini duse, da im se to i ostvari. jer cineci interogaciju svojih zelja i svojih ostvarenja... sva ostvarenja su prvobitno postojala kao zelje. sva. u jednom ili drugom momentu mog zivota.

e sad... zaista, je li to normalno?

Tose Proeski - Boze,brani je od zla

... suze za laku noc ...

zasto

zasto? ma ko ce ga znati sad zasto sam ja tuzna...
a i kad bi ko znao... cemu bi to pomoglo?
nicemu.
problem je u sustini... mnogo dublji. sve te "tri tacke" koje koristim svakih 2 minuta... to je zabrinjavajuce. i to traje... vec podosta meseci...
znaci "tri tacke" problem je ne veliki vec ogroman!
ha ha ha ... recimo da se smejem... ha ha ha
i eto, nasmejah se.

bez naslova

Dobro vece, ili pak dobro jutro... Ili pak kako god.
Prosle noci sam procitala jedan divan esej po naslovu "Esej ni o cemu" ili bar tako nesto slicno. Slatko sam se nasmejala, prijatno iznenadila i kasno uspavala jer sam imala posla.
Secam se da kada mi je bilo 17 htela sam biti cool. Cool je na engleskom ono sto cemo na nasem reci... cool. Od dva vazna faktora za uspeh, volju i taktiku imala sam samo volju. Taktika mi nije isla uz ruku... jer sam u to vreme bila vec odavno odrasla.
Pre neki dan se pitah zasto ne uspevam ziveti kao jedna normalna odrasla osoba. Sto bi znacilo, eventualno, u nekakvoj realnoj socijalnoj zajednici, 2 odrasla clana, ne vise, i eventualno imajuci na umu jos par clanova... malih. Kao i u doba kad mi je bilo 17, stvari se nisu puno promenile, ima volje samo taktika... je ona sto sam je trebala imati u 17. Sudbina je to. Ili vreme. Mi na balkanu, cesto zbog bilo kakvog problema nadjemo nekoga da ispasta... u principu je to vreme ili sudbina. Sta su oni zgresili pa da uvek ispastaju... Bog ce ga znati. A kako to da Bog uvek zna... E pa...
I posto sam uvod kreirala... sad cemo preci na subjekat malo... malo sutra kako bi nasi stari rekli, jer subjekat sto sam htela razvijati ovde... se izgubio. Ma, krivo je vreme, svo kisnjavo, nikakvo, zaboravih o cemu sam htela pricati.

Sta bi jedan veliki pisac radio u ovakvom trenutku?

l'aventure du blog...

Coucou,

Me voilà en me faisant un blog. Tout petit, tout chou, et tout... rose comme ma vie est. Car... pour ceux qui me connaissent... ce n'est plus un mystère mais pour ceux qui sont en train... Bonne Chance!

Le but...
... c'est d'occuper un tout petit peu d'espace dans ce grand espace (WEB).
Un autre but...
... c'est de vous faire rigoler de temps en temps et peut-être pleurer un peu plus souvent. Car... mais ça je vous expliquerai une autre fois.
Un troisième mais pas le dernier... voilà juste montrer que j'existe et que je respire, et que je vie et que j'ai envie... :)

Alors... bonne lecture mes chères...