bez naslova

Dobro vece, ili pak dobro jutro... Ili pak kako god.
Prosle noci sam procitala jedan divan esej po naslovu "Esej ni o cemu" ili bar tako nesto slicno. Slatko sam se nasmejala, prijatno iznenadila i kasno uspavala jer sam imala posla.
Secam se da kada mi je bilo 17 htela sam biti cool. Cool je na engleskom ono sto cemo na nasem reci... cool. Od dva vazna faktora za uspeh, volju i taktiku imala sam samo volju. Taktika mi nije isla uz ruku... jer sam u to vreme bila vec odavno odrasla.
Pre neki dan se pitah zasto ne uspevam ziveti kao jedna normalna odrasla osoba. Sto bi znacilo, eventualno, u nekakvoj realnoj socijalnoj zajednici, 2 odrasla clana, ne vise, i eventualno imajuci na umu jos par clanova... malih. Kao i u doba kad mi je bilo 17, stvari se nisu puno promenile, ima volje samo taktika... je ona sto sam je trebala imati u 17. Sudbina je to. Ili vreme. Mi na balkanu, cesto zbog bilo kakvog problema nadjemo nekoga da ispasta... u principu je to vreme ili sudbina. Sta su oni zgresili pa da uvek ispastaju... Bog ce ga znati. A kako to da Bog uvek zna... E pa...
I posto sam uvod kreirala... sad cemo preci na subjekat malo... malo sutra kako bi nasi stari rekli, jer subjekat sto sam htela razvijati ovde... se izgubio. Ma, krivo je vreme, svo kisnjavo, nikakvo, zaboravih o cemu sam htela pricati.

Sta bi jedan veliki pisac radio u ovakvom trenutku?