večernji putopis

večeras sam do kuće došetala... pešice...
bosa, niježnih i golih stopala...
ali ne cijelih 11 kilometara
vec samo nekih 777 metara.

prvih 111 metara navikavala sam se
osjećaju hodanju... bosa, baš kao dijete...
i golickanju, jer već odavno se nisam
u stopala golickala još od rastanka našeg...

sledećih 111 metara sam smarala
misli svoje, kovrdjave po malo a
po malo ne i slagala ih u kutijice koje
su se rasturale na svakih 3 metara...

u trećih 111 metara sam surfovala
na ogromnim talasima sjećanja...
kao početnica... a još sam se trebala
boriti i protiv par suza... tako vrućih suza...

u četvrtih 111 metara... ne sjećam se...
ma da, sušila sam se... osmehom...
inače se kaže da je smejanje terapija...
eto, 111 metara bejah u terapiji i ja...

u narednih 111 metara sam se divila zgradama
koje tako ponosno stoje tu ispred i pored i
iza tebe čak... i jedino to rade po cijeli dan
a opet su ponosne i ne moraju se žuriti na tramvaj...

u pretposlednjih 111 metara... eh sad...
izmaštaću ću nešto... odšetala sam do...
do Singapura da kažem laku noć... ili pak...
dobro jutro, ili pak... ništa... nekome jako dragom...

i stigosmo do zanjih 111 metara... gde sam
tužno ali istinito shvatila da su mi stopala...
prljava... te sam se onda pozabavila tražeći
ključeve po mojoj dubokoj tašni... koja je uvek duboka...

i evo me ovde... pred ekranom od nešto više
od 11 incha... koji istrpi svake večeri šutljivo
moj pogled... koji te traži... i koji čarovito
i naivno se nada i ove večeri malome comment-u na strani...